U svakom slucaju, ovu ipak pristojnu nauticku sezonu zakljucili smo jednim duzim vikendom na Ljubavnom ostrvu. Svi su bili pozvani, svi koji su mogli su se odazvali. I mi koji smo bili i oni koji nisu ce sa uzivanjem gledati i citati ovaj tekst.
Bilo je raznih ideja i planova, organizatora i huskaca ali na kraju se svelo ko moze nek dodje, vidimo se u petak 27. septembra u 07.00 na Ribarcu. Na polasku su se pojavili: Madjar, Daka, Duja, Steva, Bugar i Mica.
Plovilo se sa Miricom i Hummerom do Beocina gde smo pokupili i Irenu. Uske je zbog obaveza na drzavnom poslu (na cemu su mu zahvalni svi korisnici gradskog grejanja u Novom Sadu) dosao tek poslepodne. Kada posle nekog vremena uzmes veslo u ruke, onda mislis da to mora tako tesko da ide (ne padne ti na pamet da ores dno sa zavezanim tegom :-))
Veoma brzo smo se smestili na Ljubavnom ostrvu odmah ispod kamena na Dunavskoj strani. Iako je bilo nekih ideja da idemo na Sasicevu adu odustali smo zbog vodostaja koji 5 dana ranije rastao. Bas u taj petak je poceo da opada i to vidljivo. Bas par puta sam video kako je opao π
Inace nedelju dana ranije na Sasicevu adu si otisli stari asovi sa jedrilicarskog kluba (Bane, Mirko, Kirca, Ljuba..) i po njihovim pricama napecali se kao nikad. Isle su sve vrste ribe i stalno tih dana dok je voda dolazila (sto je malo cudno i po njima).
Mesto na koje smo se smestili je sa visokom obalom i cele godine (ili bar celo leto) je puno kampera. Ravno je, cisto i sa dosta drva.
Za taj vikend su najavili kisu ali je prava kisa pala tek u nedelju popodne, kada smo kretali kuci. Svo ostalo vreme je bilo samo tmurno i odvratno, sto nama nije smetalo.
Daka je bio najuporniji da nesto upeca, pokusavao je, zabacivao, kidao ali osim nekoliko rakova (!!!) nista nije bilo. A da smo dosli juce, bilo bi ribeeee.
U petak smo mrak docekali uz vatru a posle se preselili na ladju da pojedemo burek od dorucka i koji masni narezak.
Jutro uz kafu i rakiju, na obali… Sta reci?
Kada smo se okupili, pao je ‘suvi’ dorucak (kad je predjelo bilo mokro) i ‘dogovor’ o kuvanju rucka.
Steva se neiskusno upecao (nije vise mogao da izdrzi natezanje π a takvog smo cekali) i odlucio da kuva pasulj.
Posto je odlucio da iskoristi sve sto imamo od sastojaka, priprema za kuvanje je vise licila na djuvec.
Da ne bi bilo dosadno Uske i Steva su odlucili da zacine kolenicu sa svezim pepelom. Rezultat te akcije je vidljiv na slikama.
Pasulja je ostalo i sutra za dorucak i jos da nahranimo ribe.
Onda je usledio odmor i dosadno poslepodne. Nakon odmora neko je spomenuo lepinje za veceru i eto dobrovoljaca za Cerevic.
Koka je promenila gazdu pa su proslavljali otvaranje kafane, sa muzikom i gostima. Dobrovoljci su se vratili mokri a po neko i pokvasen (i ako nije padala kisa) i sa puno zanimljivih dozivljaja.
Uvece smo opet sedeli na ladji, da ispraznimo sta je preostalo.
Jutrenje, kafa, dorucak i celo prepodne su protekli u razmisljanju (tugovanju) o povratku. A kisa je pala tek kada smo isplovili i krenuli nazad, negde oko 13h. Put nazad je bio pravo uzivanje, pod ceradom uz pricu i po koju.
Zavrsnu sliku smo napravili kada smo stigli na jedrilicarski, u Mirici. Posto je padala kisa a i guzva je na ladji, sliker Bugar se (opet) nije video.
Do sledeceg vidjenja…